Dugo nisam bila upoznata sa radom ovog pisca, ali kada sam videla koliko je cenjen i hvaljen, shvatila sam da moram da imam barem jednu njegovu knjigu.
„Ako ne znate ko je Nesbe, krajnje je vreme da se opametite.“
USA Today
Ju Nesbe je norveški pisac muzičar i ekonomista; jedan od najpopularnijih svetskih pisaca trilera i kriminalističkih romana. Njegove knjige su prevedene na pedeset jezika i prodate u više od trideset tri miliona primeraka u svetu.
Lovci na glave je nezavistan roman, što znači da nema nastavaka niti je povezan sa drugim knjigama, a da budem iskrena odabrala sam ga i zato što je kratak - za početak za upoznavanje je dovoljno 268 strana kako bih stekla utisak o piscu i načinu na koji piše i videla da li želim da se upuštam u čitanje ostalih dela.
Roger Braun je lovac na glave. Sebe smatra najboljim ali i najlošije plaćenim agentom za zapošljavanje u celoj Norveškoj. Žena mu je lepa i skupa, baš kao i vila u kojoj živi, pa je prinuđen da krade dragocena umetnička dela.
Klas Greve je savršen kandidat za svako direktorsko mesto. Osim toga, poseduje i velike seksualne apetite, kao i Rubensovu sliku vrednu na stotine miliona. Kad bi se Roger Braun dokopao te slike, svi njegovi finansijski problemi bili bi rešeni, a žena Dijana zauvek njegova.
Dijana želi galeriju slika. I dete.
Svi nešto žele. Svako mora nešto – ili nekog – žrtvovati da to dobije. Počeo je lov na glave.
Sada kada se pročitali sinopis knjige mogla bih da vam kažem još ponešto.
Kao što ste već videli, Rodžer radi u kompaniji koja se bavi posredovanjem pri zapošljavanju. Oženjen je, ali nema dece, niti ih želi. Njegova žena je prelepa Dijana koja je pritom "izvan njegove lige" i koju on zadržava tako što joj udovoljava i finansijski je obezbeđuje...
Uprkos dobrim kritikama, prvi utisak mi nije bio tako sjajan, ne znam da li je meni naišao takav period, ali knjiga mi u samom početku bila pomalo dosadna i činila mi se napornom; Odugovlačila sam čitanje i tek kada sam odlučila da je napokon pročitam i stigla do nekog dela radnja je počela bolje da se razvija i ubrzo sam završila čitanje.
Delo je napisano jednostavnijim stilom i u prvom licu što nam približava samog glavnog lika kao i delo.
Kada je krenuo zaplet bilo je napetije i zanimljivije, radnja je držala pažnju iako nije bila naročito kompleksna, a preokret neočekivan i iznenadio me je, iskreno.
Rasplet odnosno epilog je doneo tražene odgovore i poprilično me nasmejao što poboljšava celokupni utisak koji glasi:
Knjiga je odlična za opuštanje i zanimaciju. Nije teška za čitanje i razumevanje, a ume i da drži pažnju.
Očekivala sam više, sigurna sam da su čitaniji naslovi poput Hari Hule romana: Sneško, Crvendać, Nož itd. bolji, pa ću se potruditi da u budućnosti dam priliku nekom od njih.
To bi bilo to što se tiče knjige, a sad film.
Dok sam čitala pomislila sam da bi knjiga bila dobar materijal za film, tek kasnije sam saznala da je i snimljen film pod nazivom Hodejegerne odnosono Headhunters (2011).
- Za početak, prvo što mi je zasmetalo je što je film sinhronizovan na engleski. U pitanju je danski film i glumci naravno pričaju danski, ali je na internetu (sa prevodom na srpski) dostupna samo verzija sa "umetnutim" engleskim prevodom, što mi zvuči veštački i kvari doživljaj...
Kada pročitam knjigu i kasnije gledam film rađen po njoj volim da analiziram i upoređujem razlike, ovde ih je bilo dosta, što je normalno, ali suština je potpuno ista.
Naravno da je knjiga uvek bolja od filma;
Istina je da vizuelni efekti ponekad bolje dočaraju, ali pisana reč, detalji, sloboda da u svojoj glavi zamisliš taj trenutak je neuporediva.
Daleko od toga da je ovaj film sjajan, ali je u skladu sa očekivanim.
Moram da ga pohvalim, mislim da je sasvimm zadovoljavajuće ispratio knjigu uz neophodne korekcije, ali rekla bih da su u filmu pokvarili taj momenat iznenađenja i preokreta koji smo imali u knjizi.
