16:02

Šta biste učinili da vas nije strah ili, u mom slučaju češće, sramota?

Listajući instagram naiđoh na sliku grafita nakom piše
 "Šta biste učinili da vas nije strah?"

Istog trenutka sam se zapitala "Šta bi to bilo?"

Čoveče gde bi mi bio kraj kada se ne bi' bojala blama i neuspeha, kad mi ne bi bilo skoro sve 'glupo' i sramota i kad ne bih razmišljala šta će drugi reći/pomisliti?

Naravno, nije uvek tako,samo ponekad, ali me to opet izluzđuje.
Ne volim preterana blamiranja nekih mojih drugarica, koja često prelaze i u nekulturu.  Zavisi od dana tj. raspoloženja, društva, ali često sam ja glavni pokretač nekih stvari, a skoro uvek vodič. :D

Hmm, šta bih ja uradila?

*Mislim da bih iskoristila svaku priliku da priđem nekome, upoznam nekog novog, otvoreno pričam...

*Kada bih imala hrabrosti i već jednom naučila dobro da plivam, bez konstantog nošenja lopte i jastučeta za sobom.

*Odlazila bih češće na trčanje bez razmišljanja ''Da li me neko gleda? Da li me je neko poznat video?''

*Otišla bi u kupaćem na plažu i osećala se potpuno opušteno. :)


 Ima toga još,ali ne pada mi trenutno više ništa na pamet.
Eto, ja sam podelila sa vama neke moje strahove i blamaže :D, a

Šta biste vi učinili? 

Pišite mi u komentarima, dajte jedni drugima ideje pa da zajedno to prevaziđemo?

Eto jedan izazov - prevaziđi svoj strah.

       

Прочитајте више »

18:57

Reći ću vam na rastanku - Kraj osnovne škole

   
    Osvrnuću se 8 godina u nazad, od našeg prvog susreta. Bili smo zaista mali i teško je setiti se svega, a stvari se pamte po kraju...
    Osam godina nije mali broj. Koliko smo neprimetno odrasli i toliko se promenili, a zapravo ostali isti. Vreme zaista prebrzo teče, dan za danom godina za godinom, neprimetno sve je prošlo. Bili smo jedinstveni i svoji. Možda za neke najgori, ali nama najbolji. Nekada jedan protiv svih, a nekada svi kao jedno.
Na ovom putu ka raskrsnici života neki su nas ranije napustili, neki nam se kasnije pridružili, ali svi zajedno činili smo čuveni VIII3  koji je u našim životima i našim srcima zauvek zauzeo posebno mesto.
Neka prijateljstva trajala su duže, neka kraće, neka su bila iskrena, neka nisu, ali je svako sa sobom nosilo mnogo dogodovština i bezbroj lepih uspomena.
Hvala vam što ste svojim ''ispadima'' , smehom,šalama i pričama učinili mnoge časove kraćim, podnošljivijim i lepšim a odmore zanimljivijim i dužim.
Hvala vam i na onim manje lepim trenucima kroz koje ste me pripremili za srednju školu i život. Hvala i vama nastavnici, za sve petice i četvorke, pa i trojke i dovojke,za ve odložene pismene i kontrolne zadatke, za sve prekore i pretnje, pohvale i savete. Bili ste deo našeg detinjstva i odrastanja.
Približava se i taj poslednji dan, pečat na anše osmogodišnje školovanje - mala matura. Dan kada ćemo se u svečanim haljinama i odelima zvanično oprosxtiti od osnovne škole. 
Nikada više nećemo sedeti u onim istim klupama, sa inim istim brigama i mukama, tajnama i željama. Sa onim nistim drugovima.
  Sada, posle svega, u duši osećam i sreću i tugu i setu za proteklim bezbrižnim danima.
Da li se ovde završava detinjstvo' Da li je ovde kraj dugogodišnjim prijateljstvima? Nadam se da nije.V
reme će pokazati svoje.


Milica B.

Прочитајте више »