20:56

"Summer vibes"

Nikako nisam mogla da smislim naziv za ovaj post... Razmišljala sam i o tome da  li uopšte da ga pišem...

Samr vajbs - to je ono kad se zabavljaju na plaži, kad ispijaju koktele na obali, kad se brćkaju u bazenu, duge šetnje i okupljanje sa prijateljima, ćaskanje do kasno, kampovanje u prirodi, ono kad su svi super zgodni, neke kao vezice, šeme, zajedničko gledanje filmova uz piće i grickalice, putovanja more...
                               

Da, daa sve to! I ko zna, još ponešto..
A ja? Ja nemam baš ništa od toga... Ja, nemam prijatelje. Nemam ih. Svi su tu dok sam im potrebna u školi, a kada je meni potrebno društvo PUF nema ih, nikoga. Nikoga nije briga..

Naiđe tako par dana na letnjem raspustu kada se osećam depresivno. To traje kratko i u toj fazi tražim citate i pesme koje će opisati ono kako se ja osećam.. Tada osećam veliku potrebu da im to nabijem na nos, da im stavim do znanja koliko ih u tom trenutku ''mrzim'' Ne naravno, ne mrzim ih, ne mrzim nikoga, ali mrzim tu, pa šta god da je, nepravdu?

Moj letnji raspust izgleda otprilike ovako: gledam filmove, serije, čitam knjige, ljuljam se na ljuljašci u dvorištu, obično dok čitam ili slušam muziku, pišem postove za blog i čitam ih, nekada, ali retko odem da se vozam biciklom, odem kod babe koja je tu u istom gradu, odem na kupanje ako je lepo vreme i štikliram odrađene stvari sa ''bucket list-e''  koja služi da mi na neki način upotpuni vreme..

Znači generalno slabo izlazim iz kuće. Ne sete se ni poruku da puste, retko retko, a meni je više dosta da je budem ta koja šalje poruke inicira izlaske... Ko hoće zvaće. 
Nervira me tata sa komentarima idi negde, stalno si u kući bla bla bla.... Pusti me čoveče, kao da ne bih išla da imam gde... 
Nisam baš tip koji se pokupi i ode sam pa priđe nekome.. Ne volim da prilazim prva ljudima.
Inače ako se pitate, nemam komšiluk, tu je par kuća bez mojih vršnajka, a živim pri karaju grada. 

Želim da izlazim, da se provodim, da idem sa nekim u bioskop, šetnju, želim da se družim, da se zabavim... Nemam prijatelje. Sve što mogu da uradim je da sedim kod kuće čitam knjige i gledam serije i filmove koji u meni bude još veću tugu dok gledam kako je tim likovima zabavno. Moj život je dosadan, pitaće me starost gde mi je bila mladost. 

Ne, ne očekujem niti uopšte želim da me iko sažaljeva ili tako nešto. Jednostavno želim da podelim sa nekim kako se osećam, pa čak i ako vaša reakcija bude ''vidi ovu jadnicu'' ja to bar neću videti...



Možda je probelm u meni, sigurno jeste iako se trudim, ali svejedno, zar ne postoji neko poput mene?
        ...........................................................................................................
P.S. Moram da spomenem da me je za ovaj post na neki način podstakla da ga napišem Isabela Breber sa svojim postom "Današnje prijateljstvo? Hmm" ☺️

Prethodni post: Preporuka filmova - ocenjujem komedije